Pozorište in vivo
Još uvek je veliki broj zaljubljenika u dramski amaterizam koji se sećaju šta je u pozorišnom životu one naše, velike zemlje, predstavljalo stvaralaštvo sisačkih poslenika, posebno ”Daske” i Neše Borojevića. Kada su došla ona teška vremena devedesetih (ne ponovila se) mi smo na futoškom ”buvljaku” tražili i nabavljali kasete s njihovim filmovima i predstavama. Kad kažem ”mi”, mislim pri tom na iskrene, brojne poklonike kulture i umetnosti. Bili smo gladni informacija, mi kojima imena Fabijana Šovagovića, Relje Bašića, Vanje Draha, pa ni Borisa Buzanćića (poznatog po ulozi komesara u filmu ”Užička republika”, inače gradonačelnika Zagreba), nisu zvučala neprijateljski. Pokušavali smo da na sve načine saznamo i budemo u toku ko je kako prošao u toj stravičnoj podeli karata i šta se dešava s one strane bodljikave ograde.
Festival ”Takovske cveti” nam je u goste doveo Scenu Sisak, naslednike te bogate teatrološke škole. Naravno, to nije ona ”Daska” niti sa njima imaju dodirnih tačaka (”Daska” već izvesno vreme ne postoji), ali dobili smo priliku da uživo vidimo kakava su sada njihova pozorišna promišljanja; ona su uvek bila na tragu alternativnog pozorišta, začudnog, izmeštenog taman toliko da stalno drži publiku na oprezu. Kao i svi pravi umetnici, i oni su buntovnici. Ovom prilikom bunt je bio usmeren prema traženju pravde, lične osvete i rešavanju trauma. Po ko zna koji put se pred našim očima odvija susret žrtve i mučitelja. To nije ni čudo jer ovaj tekst dolazi iz pera Arijela Dorfmana, pisca argentinsko-čileansko-američkog porekla. I kako to slučaj ume da uredi, on je rođen u Argentini u porodici Adolfa Dormana koji je stigao iz Odese. Što je najvažnije, on jeste kompetentan da piše o teroru države jer je od 1970. do 1973. godine bio savetnik za kulturu Savladora Aljendea koji je ubijen od strane terorista koje je regrutovala i obučavala CIA.
Šta možemo od svega toga da vidimo na sceni? Gotovo intimistički, a svakako lični sukob i obračun žrtve i mučitelja s nedorečenim krajem. Ansambl koji, kako se to obično kaže, može da odigra i telefonski imenik, morao je da se sučeli s jezivom slikom svih pojava koje sa sobom nosi državna diktatura. Glumci su korektno, u skladu s visokim standardom dramskog stvaralaštva sredine iz koje dolaze, uspeli da dobace do publike svoj doživljaj terora. Da li je taj doživljaj stigao do publike u punom obimu, ili je aplauz naravno bio iskren, a možda i kurtoazan, jeste pitanje svih pitanja. Kao da smo se mi i ansambl nalazili u dvema različitim prostorijama. Znamo da su to scena i gledalište, ali postoji i ta prokleta rampa, a osnovni zadatak svakog pozorišta je da je pređe, ukoliko se sve složi kako treba.
Mnogi elementi predstave su imali taj preduslov. Najpre, treba bezuslovno pohvaliti i istaći dizajn svetla i zvuka koji ovde nisu bili ni višak, ni dekoracija, već istinski učesnici predstave. Rad s rekvizitom bio je pedantan i realistički, što često kod amatera nije slučaj. Posebno vešto je smišljena multifunkcionalna scenografija na kojoj su promene obavljane bez napora i zastoja. U ljudskoj prirodi se ništa nije promenilo kada je reč o mučitelju i žrtvi i to je sigurno jedan od razloga da se ova predstava igra jer ima mnogo načina da čovek nanese zlo pripadniku svoje vrste. Bilo bi interesantno videti ovu uigranu ekipu kako igra nešto iz klasičnog repertoara, pa bi utisak bio kompletan. U svakom slučaju, izborom ove predstave za takmičarski deo festivala, bogatstvo razmene iskustava između dramskih amatera samo je povećano.
GM PRESS/KC
