Po definiciji, klaustrofobija je anksiozni poremećaj koji podrazumeva strah od zatvorenog ili uskog prostora. Veoma je čest i to je jedna od najčešćih fobija koje su došle iz dubine milenijuma pećinskih ljudi. Dušan Kovačević je u svom već veoma bogatom opusu našao mesta i za jedan naslov koji je oksimoron. Šta je to u fobiji smešno? Naša dramska javnost, kako naučna tako i ona koja se u najkonkretnijem obliku bavi pozorištem, veoma lako je uočila vrednost ove igre rečima, ali to nije sve. Naslov jeste važan, ali je samo početak, a ovde se iza njega nalazi tekst koji je s lakoćom dobio Sterijinu nagradu 1988. godine za tekst savremene komedije. Malo ko je tada video tu tragičnu dubinu koja ona u sebi krije. U ovoj predstavi reči jesu duhovite, ali sve ostalo nije smešno, štaviše – reč je o duboko nesrećnom spletu okolnosti koji publika uspeva da sanja zajedno sa ansamblom. Pesnik je rekao: ”’Mama, Vašeg sina nešto divno boli”. Tako je i sa dramskom kompozicijom ovog teksta. Kao u svakoj ljubavi, uostalom. Iza te divne reči i pojave krije se mnogo više tragedije, patnje i iskušenja. Ljubav boli i to mnogo duže nego što traju oni prvi, zanosni trenuci.
Da je ovaj festival vrlo brzo, za samo šest godina, uspeo da od srpskih amaterskih pozorišta s pravom očekuje u ovo doba godine da pokažu svoju spremnost, dokaz je upravo ova predstava koja je pun selektorski pogodak. Taj utisak je nepogrešivo pojačan reakcijom publike koja je na nogama, frenetičnim aplauzom na ivici ovacija pozdravila ovaj ansambl.
Čime je on to zaslužio?
Ovo je jedan od onih tekstova za koje mi u pozorišnom svetu obično u žargonu kažemo da se ”igra sam”, ali to ni slučajno nije tako. Kovačevićevi virovi i vrtlozi mnoge reditelje su povukli u nepovratnu dubinu. Na simultanoj sceni bilo je dovoljno mogućnosti da se odvijaju paralelni svetovi kao delovi razbijenog, neprocenjivo skupog ogledala kog je nemoguće zalepiti, a da se ne dobije iskrivljena slika, onu koju niko na početku ne želi. Tu je sve što treba da zna dobar pisac kako bi privukao pažnju gledališta: porodični antagonizam, nemoguća, samonikla ljubav, borba za vlast do istrebljenja, sve ono što se moglo videti i u antičkim uzorima. Ovde pisac i reditelj prave otklon i pred nama se odvija savremena tragedija. Nema srećnog kraja. Junaci žive svoj zadati život i malo koga mogu da optuže što je to tako.
U Knez Mihailovoj ulici dugo sam viđao jednog dovitljivog čoveka: bio je obučen kao odžačar i prodavao je male priveske u obliku odžačarske četke. Kupio sam naravno smesta nekoliko komada i brzo razdelio. On je od toga (uspešno) živeo. Toliko uspešno da je morao da se skloni jer su počeli da ga ”reketiraju”. Najpre neslužbeno, a zatim i službeno. Užasan talenat našeg naroda da nepogrešivo prepozna u svojim redovima boljeg od sebe – i da se sjuri na njega, videli smo i u ovoj drami. Čistota brige, posvećenosti, a zatim i iznenadne, neslućene ljubavi bila je kazna Odžačaru što se drznuo da bude iskren i dobar čovek, ma koliko ga to koštalo. A koštalo ga je kao da je izvukao pikovu damu. Poruka je sasvim jasna, nedvosmislena i surova: nema pravde na ovom svetu, nema ni sreće. Velike stvari se dešavaju samo nekom drugom, nikad nama. Taj usud nepogrešivo pogađa sve. Odžačara je pogodila Amorova strela, a ostali su, kako ko, uglavnom kamenovani od strane životnih okolnosti.
Reditelj je pokazao da se može koristiti i patos, a da se to ne pretvori u neodmerenu dozu patetike. Nije ona sama po sebi ni loša ni ružna…osim kada se namerno izaziva. Završna scena je urađena u maniru koji bi Bah nazvao dobro temperovanim komadom. Iskreno, šteta bi bilo da se baci, kad je već tu, sve na svom mestu: i klavir, i poznata melodija ”Mariage d’ amour” koja nije baletska, ali lepo zvuči, a tu je i sneg koji svi volimo da gledamo kroz prozor iz tople sobe, ali ne i da gacamo po njemu. Iskusnijem gledalištu svakako nije promakao detalj da balerina, Poljkinja, igra uz valcer br. 2 Šostakoviča, onaj za koga svi muzičari smatraju da je bolji od svih Štrausovih valcera zajedno. Poljkinja i ruski valcer? Da, sve je moguće kad je ljubav u pitanju.
Ništa, međutim, ne bi bilo moguće da se u ansamblu koji je opravdao ovom predstavom svoj naziv nije našao pravi Odžačar. Kao što se ne započinje ”Putujuće pozorište Šopalović” ako nemate Dropca, ili ”Sveti Georgije ubiva aždahu” ako nemate poručnika Tasića, tako ni ”Klaustrofobičnu komediju” ne treba igrati ako nemate Odžačara. Njega je zanosnom mekoćom, otmeno čak i kad pretražuje kante za starim hlebom, doneo u punom smislu te reči Aleksandar Tadić, gospodin glumac koji je na vreme prepoznao za šta je rođen. Dvostruki, jedini do sada, nosilac šešira, glavne nagrade na festivalu ”Milivojev štap i šešir”, svojim habitusom dozvoljava kritičaru da mirne duše potegne onu čestu i izlizanu floskulu da se brišu granice između amaterizma i profesionalizma. Njegovo poznavanje zanatskih i svih drugih pozorišnih tajni to mu daje za pravo.
Spomenimo i nešto što možda nije vezano za predstavu, ali za pisca svakako jeste. Pre više decenija, na našim pozorišnim akademijama (tada veoma retkim), u predmetu Jugoslovenska drama prvi deo, učili smo o komediografskoj vertikali Trifković – Sterija – Nušić. Nisam odavno svraćao na moj fakultet, pa ovako, na neviđeno, slobodan sam da tvrdim da je ova vertikala već duže vreme bogatija za još jedno ime, i da se u toj zlatnoj grani naše pozorišne umetnosti sada nalazi i Kovačević. Duhovna lica to umeju da kažu kratko: dostojan! Vrlo rado ću se priključiti toj oceni, jer opus ovog čoveka to zaslužuje. Ansambl obrenovačkog pozorišta je odlično osetio kakav se potencijal nalazi u ovom složenom tekstu. Kako su oni osetili, tako je i publika doživela. Dostojno.
GM PRESS/KC
