Kenotaf kao srpska sudbina
Jedini vojskovođa koji nije izgubio nijednu bitku, Suvorov, rekao je: ”Rat nije završen sve dok i jedan vojnik nije dostojno pokopan”. U Velikom ratu, odavno poznatom kao Prvi svetski rat, Srbija je od 1912. do 1918. godine izgubila gotovo trećinu stanovništva, ali to nije sve: cena slave i pobede bila je i svaka druga muška srspka glava; ali ni to nije sve! Od poginulih boraca, preko devedeset odsto bilo je muški reproduktivno stanovištvo! To je podatak koji se najmanje spominje, a ostavio je najteže posledice.
Ima li šta gore od pogibije vojnika, nestanka jednog života? Nećete verovati, ali ima! To je nestak ratnika. Jedna od najtraumatičnijih pojava u ratu. Nestali u akciji (engl. Missed in Action, rus. Propávšiй béz vesti, fr. Disparu au combat); znamo da se nisu vratili s bojišta, ali gde su i kako skončali? Da li su izgubili razum, živi negde u nekom sanatorijumu, ali ne znaju ko su? Zna li im se grob? Da li je pojedinačan i obeležen, ili je u pitanju masovna, bratska grobnica. Ako se ništa od toga ne zna, oni se u vojnom protokolu vode kao nestali.
Ovu tugaljivu, oporu temu stavio je pred sebe kao zadatak da predstavi Miloš Milošević Šika, predvodeći Trsteničko pozorište. Pred sobom je imao tekst koji se veoma često i rado igra pa se na amaterskim i profesionalnim festivalima može naći u programu. Siniša Kovačević je napisao tekst koji po svom žanru, osim što ima dela fantastike, nosi sa sobom još jedno obeležje: reč je o tzv. spomeničkoj literaturi. Očigledno je da je pisac osećao potrebu da napravi još jednu dramsku zabelešku koja će povremeno, ali trajno, podsećati na neverovatnu tragediju. Nije bilo dovoljno što se ratovalo protiv neprijatelja, već su sukobi bili i unutar naciona. Istina je, nažalost, floskula koja kaže da Srbija dobija ratove na bojnom polju, a gubi ih za pregovaračkim stolom.
Posao pisca i reditelja uopšte nije bio lak. Arhetip takve literature je svakako ”Srpska trilogija” Stevana Jakovljevića. Od trilogije koja predstavalja Bibliju srpskog stradanja teško je pobeći. Stoga čitave dijaloge (u prilagođenom, a često i kompletno preuzimanom obliku) možemo sresti u ”Kolubarskoj bici”, Uspavanki za ratnike”, pa i kod Siniše Kovačevića. To nije nikakvo čudo niti sramota jer je Stevan Jakovljević ime od koga nije sramota preuzeti ponešto. Akademik, izašavši iz rata s činom majora, trajno je obeležio verovatno najtragičniji deo naše istorije.
Šta smo to mogli sinoć da vidimo? Ovo je jedna od onih predstava koja može da se gleda više puta kao da je prvi put i da vas svejedno uvek iznenadi. Ono što je obeležilo ovu verziju je izvanredan, autentičan pristup liku Obrada koji je eruptivnom snagom, kao da je za njega pisano, ostvario Dušan Jović – Ćule. On je i nametnuo izvorni dijalekt koji su ostali glumci korektno pratili. Uigrana ekipa mogla je da kompletira utisak da je glumac u liku majora, Aleksandar Rašković Aca u punoj meri iskoristio monolog koji je nosio sa sobom i glavne poruke predstave.
Ono što bi moglo da se izbegne, a reditelj je to dugo uspešno radio, jeste nekoliko patetičnih scena koje su više zvučale kao parole, kao da je pisac želeo po svaku cenu da naglasi neke stvari koje nikako ne treba zaboraviti. U to spada i nepotrebna, bizarna scena sa anđelom na samom kraju. No, s obzirom da smo gledali i verzije sa razvijanjem zastava, ova slika je bar bila tehnički dobro realizovana. Siguran sam da će reditelj umeti da kraj razreši i na drugi način. U svakom slučaju, publika je rekla svoje, dugim, frenetičnim apaluzom podravljajući glumce koji su nas podsetili na našu blisku istoriju i sudbinu.
GM PRESS/KC
