Moralo se i to jednom desiti, kako je to lepo napisao pesnik panonske ravnice. Pisac ovih redova je imao retku čast i veliko zadovoljstvo da se nađe u krugu ljudi koji su iskoristili i koriste svoja znanja i posvećenost da pomognu pri reafirmaciji Milice Janković. Podsetimo, za one koji to možda ne znaju, ko je bila Milica Janković. Po svojim vrednostima ona je mogla i može stati uz takva imena požarevačke i srpske kulturne istorije kao što su: Milena Pavlović Barili, Milivoje Živanović, Žanka Stokić, Živka Matić. Između dva svetska rata veliki Jovan Skerlić nju je stavljao u isti rang, pa i davao joj prednost nad Isidorom Sekulić (s kojom je ona bila velika i iskrena prijateljica), kada je reč o pripovedačkoj veštini i daru. Zaista, ona je smatrana ”ženskim Čehovom” srpskog pripovedaštva. Poznavalac više jezika i drugih semantičkih struktura, ona je s lakoćom ostvarivala ideal da ”rečima bude tesno, a mislima prostrano”. Međutim, dugo posle Drugog svetskog rata njeno ime se spominjalo samo u stručnim krugovima, a njeno delo je počelo da pada u zaborav. Međutim, drame ”Nada” i ”Mučenje” došle su neobičnim putem do ruku našeg poznatog teatrologa Radomira Putnika koji je u jednom od brojeva ”Scene” objavio pregledne prikaze tih tekstova. Od tada počinje višegeneracijska borba da i ti tekstovi ugledaju svetlost dana.
Pred cenjenim dramaturgom i rediteljem Spasojem Ž. Milovanovićem našla su se dva puta, kao pred Đurom Jakšićem. Oba, kao što smo mogli videti, posuta trnjem dramaturgije i neobične, pripovedačke dramske strukture. Njemu verovatno nije promakla činjenica da je između dva rata, a izvesno vreme i posle Drugog sv. rata brojni beletrističari proveravali vrednost svoje rečeničke strukture kroz drame za čitanje. One su pisane upravo kao klasična beletristička dela, bez mnogo mogućnosti da se kao takva igraju. Zahtevala su, baš kao i ”Nada” i ”Mučenje” veliki dramaturški napor da se prilagode sceni, stoga nije čudo što najveći broj njih nije ni stigao do nje, već ostao među koricama knjiga i časopisa.
Požarevačkom ansamblu to je, ujedno, bilo i najveće iskušenje. Još uvek nemamo validan scenski odgovor na pitanje zbog čega je reditelj morao da spoji ova dva teksta? Na premijeri, koja je svečanost sama po sebi, to nije bilo toliko vidljivo, ali na reprizama se uočava napor brojnog ansambla da savlada dva različita ritima i da svojom igrom podrži želju reditelja da prečicama poveže neke, naoko, nedokučive događaje. U dramskom amaterizmu naše zemlje ansambl predstave su sve ređe, pa treba pohvaliti ovaj napor da se palanka i sve što taj pojam pod sobom podrazumeva, na sceni pojavi u dominantnom obliku. Spajanjem ”Nade” i ”Mučenja”, koje nije neuspešno, uskraćena je mogućnost da u punom obimu bljesne apsolutna aktuelnost drugog dela. U ”Mučenju” gledamo sve ono čemu svedočimo lično ovih dana, godina i decenija. Scena na sebi trpi ulizice, budale, pokvarenjake, ratne profitere, razočarane ratne junake, blazirane gospođe, novokomponovanu elitu. Ispod kamenja su izmileli pokvarenjaci svih vrsta, žilaviji i jači od čestitog sveta. Ansambl je razumeo tu poruku. Nijedna repriza jednog teksta i postavke nije ista, tako da ne treba zameriti glumcima što su u drugi deo predstave ušli već pomalo emotivno istrošeni i umorni.
Pisac i reditelj svoje junake precizno i sistematski, tražeći strpljenje i ansambla i publike, vode neumitnom, sve prepoznatljivijem kraju. U brojnoj ekipi svojom svežinom i glumačkom upornošću izdvojili su se Sara Trailović, Bojan Nikolić i Valentino Oljača. Uvrstivši ovu predstavu u takmičarski program i ovaj festival se pridružio naporima reafirmacije naših zaboravljenih ili skrajnutih imena iz književnosti, pozorišta i kulture uopšte. Za pohvalu je i to što je na ovakav način promovisan i pristup omasovljenju dramskog amaterizma jer smo, ponovimo to sa zadovoljstvom, posle dugo vremena videli jednu istinsku ansambl predstavu.
GM PRESS/KC
