I ovaj, završni komentar šestog po redu festivala ”Takovske cveti” mogu simbolično da započnem istim rečima kao prošle godine, jer sada mogu da još toga dopišem, a da ne pogrešim ili ne preteram: ”Takovske cveti” počele su onako kako se samo poželeti može: ono što je aksiom za pozorišnu praksu i vekovne navike – letnja pauza, ovde ne važi. Nije samo reč o upornosti organizatora. I Sizif je bio uporan pa znamo rezultat njegove muke. Ovde je reč o nečemu što smo dosanjali: jednom prilikom veliki virtuoz gitare Radomir Mihajlović Točak rekao je:”Nismo hteli da snimimo prvi album dok nismo znali šta ćemo sa petim”.
Tu dilemu i problem rešili su Milanovčani na svoj način već prvim festivalom i to veoma uspešno. Zahvaljujući hrabroj i promišljenoj selekciji, lišenoj predrasuda i skrivanja iza uobičajenih selektorskih kriterijuma (koji godinama koče stvarni napredak pozorišta), mi smo u srcu Srbije, za samo šest godina uspeli da dočekamo i vidimo različite pozorišne estetičke pristupe: milanovačka publika mogla je da vidi šta se to trenutno igra u Ruskoj Federaciji, Makedoniji, Sloveniji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, Rumuniji… Glumci milanovačkog pozorišta, ali i druge kolege iz Srbije, mogle su da se uporede sa svojim istomišljenicima: da provere dokle je ko stigao, kakvim se problemima bavi i kako ih prevazilazi, šta se igra novo, itd. Iz večeri u veče festival brzo prođe pod budnim okom savesnih domaćina, ali i ocenjivača, kritičara, žirija u senci, sredstava masovnih medija, društvenih mreža, itd. Festival stvarno ima onu težinu i značaj koji je u početku zacrtan. Ostaje još da se dokaže na najtežem mogućem mestu, što je pomalo paradoksalno: bez obzira na pomoć raznih vrsta, oseća se odsustvo predstavnika lokalne samouprave, jer ovaj festival nije ni privatni ni lični. Svi koji odu odavde, a odu prepuni utisaka, najpre spomenu Gornji Milanovac i ”Takovske cveti”.
Da se vratimo naslovu: nerado potežem ovu temu, ali ona je direktno, najdirektnije povezana sa uspehom i napretkom ne samo ”Takovskih cveti” već i mnogih drugih festivala. Mnogih drugih? Da, baš tim rečima. U čemu je tajna, mada je nema? Svojevremeno lepo zamišljen kao zamajac, generator amaterizma svih vrsta, Savez amatera Srbije, odavno je atrofirao u svojoj osnovnoj nameni. Zašto je to tako, svi dobro znamo, pa se time neću baviti. Nekada je to bilo naš problem, sada je samo njihov. Amateri nisu mogli čekati da se SAS dekontaminira od uobičajenih šablona (poznatih pod nazivom ”ključevi”, ”kuhinje”, ”veće staraca”, itd), već su počeli da se samoorganizuju. Za nešto više od dve decenije u Srbiji se rascvetalo desetine festivala i nijedan ne pati od boljki koje su dotle vladale u dramskom amaterizmu Srbije. Naprotiv! Svi oni koji dobro poznaju navike i želje svoje publike veoma lako su našli zajednički jezik sa sebi sličnima. Prećutni dogovor je još uvek na snazi i on je jedan od najvažnijih pokretača: neka pobedi najbolji! Žiri može da pogreši, ali ne sme da špekuliše! Nagradu treba da dobije onaj koji ju je tog dana zaslužio, a ne onaj ko je bio juče dobar ili kome je neko ostao ”dužan”; još gora je stara navika da svako dobije ponešto. Amateri su istinski zaljubljenici u pozorište (samo ime im to kaže) i sami odlično znaju ko je među njima u datom trenutku bio najbolji. Siguran sam da je to recept da se i svi novopokrenuti festivali održe i izdrže u svojoj nameri jer amaterima ne treba mnogo: pažnja publike, iskrena reč, prijateljski savet, razmena mišljenja bez odavno prevaziđenih ”razgovora posle predstava” u kojima je najmanje bilo iskrenosti i koristi…za amatere. Podsetimo se jednog od najstarijih zakona komunikacije koji važi i za pozorište: samo onaj ko je ubeđen u ono što radi, može da ubeđuje druge.
”Takovske cveti” će se toga, ubeđen sam, uvek držati, jer dobar model treba menjati samo nabolje. To nam svedoče i svečane, završne večeri. Prošle godine to je bila, ni manje ni više, premijera, a ove godine doživljaj je obogatio Mirko Adžić, glumac koji nastupa u temišvarskom pozorištu ”Mihaj Eminesku” i koji rukovodi srpskom pozorišnom scenom, čineći tako Temišvar jednim od najznačajnijih kulturnih centara van Srbije. On nam se predstavio monodramom ”Don Žuan iz Leušića”, Borisava Atanaskovića. Reč je o umetniku koji je bio prvi profesionalni reditelj milanovačkog pozorišta. Pored nagrada i prigodnih priznanja, i ovo je način da se stvara tradicija, ali i čuva sećanje na naše veličine. Kako mi pamtimo njih, tako će i drugi pamtiti nas. Stoga sam ubeđen da će ”Takovske cveti” svojim modelom organizacije pomoći i drugim pozorištima koji imaju problem da na što više mesta pokažu svoje stvaralaštvo, da to i učine.
GM PRESS/KC
