Apsurd uvek ima ljudsko lice…

Kao i svaki drugi izazov koji se svakog trenutka nameće čoveku. Selektor festivala odlučio se na izazovan potez – da milanovačkoj publici ponudi upoznavanje s tekstom koji pripada potpuno drugoj, autohtonoj pozorišnoj estetici. Nije ovo prva predstava koja je imala elemente apsurda (ume on vrlo vešto da se sakrije i kod Dušana Kovačevića), ali nije ovde o tome reč. Američko pozorište jeste kreirano na estetičkom sistemu koji je u svojim začecima, pa i do danas, ostao na suprotnoj strani akademizma i antičkog teatra, nečega na šta je naša publika navikla kroz više od gotovo dva veka građanskog pozorišnog iskustva. Kada smo se već rešili da na repertoar festivala uvrstimo tipičnog predstavnika američke škole pozorišnog promišljanja, podsedimo se u nekoliko redova njegove istorije, jer će tako i onima kojima sinoć nije sve bilo najjasnije stvari doći na svoje mesto.

Država nastala za relativno kratko vreme najmanje je imala energije i pažnje da se posveti sistemskom razvoju ove dragocene umetničke grane, pa se na tom velikom kontintentu moglo videti sve i svašta. Najpoznatiji, originalni, američki pozorišni sistem je bio zasnovan na njihovoj pragmatičnosti i nazvan je ”star sistem”. Po manjim mestima pozorišne družine pripremale bi neku predstavu, a glumac koji se specijalizovao za, recimo Hamleta, doputovao bi i odigrao svoju ulogu. Došao bih u iskušenje da kažem da to nije bilo tako loše kao ideja, da se taj metod nije završio na tipično američki način. Glumci su bili tako strasno obožavani i popularni da je to dovelo čak i do tragedije. Na trgu Astor u Njujorku desetog maja 1849. godine sukobile su se pristalice (navijači, fanovi) američkog glumca Edvina Foresta i engleskog prvaka Vilija Mekrdija. Rezultat – 31 mrtav, 150 ranjenih i opsadno stanje u Njujorku od nedelju dana. Ne verujete? Da, upravo se tako dogodilo jer je reč o građanskoj strukturi koju mi najlakše klasifikujemo kao ”Divlji zapad”. A nije tu baš sve bilo divlje.

Gornji Milanovac se sinoćnom prestavom pridružio lepoj i respektabilnoj eliti koja se bavila upravo tim repertoarom. O čemu je reč? Jugoslaviju su sredinom šezdesetih i početkom sedamdesetih godina zvali ”Istok na Zapadu i Zapad na Istoku”. Tome su svakako doprineli BITEF, BEMUS, FEST, ali ne samo oni! Na redovnom repertoaru beogradskih pozorišta mogli ste da vidite komade kao što su ”Ko se boji Virdžinije Vulf”, ”Važno je zvati se Ernest”, ”Arsenik i stare čipke”, ”Tramvaj zvani želja”, ”Crnina pristaje Elektri”, itd. Imena kao što su Edvard Olbi, Tenesi Vilijems, Judžin O’Nil, Artur Miler, Edgar Alan Po i drugi postali su poznati i na našim scenama.

Amateri se veoma retko dohvataju tih tekstova iz mnogo razloga. Nije u pitanju zanatska veština jer se od glumaca uvek traži isto, već je u pitanju bio urođeni strah, strepnja, da publika neće razumeti ili doživeti nešto što ne pripada našem kulturološkom kodu. Stariji gledaoci i poznavaoci dramskog amaterizma Srbije svakako pamte zlatno doba tzv. ”moravske škole pozorišta”, kad su ansambli iz Velike Plane (predvođeni Vitom, Jovom i Tasom) i iz Smederevske Palanke (na čelu sa legendarnim Acom Mitrovićem i njegovom Ljubicom, uz pomoć Tome, Ljube, Gicka, Jordana) bili vodeći zamajci dramskog amaterizma Srbije. Pozorište koje nosi upravo Acino ime, sinoć nam je pokazalo svoje viđenje jedne od najpopularnijih drama Edvarda Olbija Trećeg koji je ovaj komad napisao za samo tri nedelje. Nemilosrdno je šibao po otuđenju velikih gradskih areala, raskrinkavao socijalnu nesigurnost, pa i nemoć takozvanog malog čoveka, a pokazao je da Amerika i nije tako sigurno i udobno mesto za život kakvim se predstavlja. Stoga je premijera održana najpre u Berlinu 1959. godine.

Kako su svoje shvatanje Olbijevog teatra apsurda pred milanovačkom publikom pokazali Palančani? Mora se reći da su dva centralna lika, Saša i Raša, izneli svoje uloge, uz vidan, dissciplinovan napor da svoje shvatanje Olbijevih junaka pokažu na korektan glumački način. U tome su najvećim delom uspeli. Reklo bi se da su mogli (zahvaljujući svom habitusu) da imaju mnogo veću slobodu u kreiranju lika i da im tu reditelj nije bio od velike pomoći, kao, uostalom ni pri čitanju ovog komada. Zašto je to tako? Zato što i apsurd ima svoju logiku i principe. Koliko god nam nešto na sceni izgleda neshvatljivo, budite sigurni da iza toga stoji neko logično objašenjenje, uglavnom s ljudskim likom, odnosno motivima, postupcima i posledicama. Vidi se i za pohvalu je napor da se preciznim jezikom prikaže otuđenost i apsurd života u kome jedan junak praktično moli drugog da ga ubije jer sam nema hrabrosti da to sebi učini. Moglo im se u tome više pomoći, pa bi i publika imala jasniju sliku zbog čega se baš teatrom apsurda objašnjavaju svima logične stvari.

Scenografija je zaličila na autobus tek kada je glavni glumac počeo da nesigurno (i uverljivo) ide kroz njega prikazujući karakterističan hod u vozilu koje se kreće. Međutim, to vozilo je moglo ponekad i da zastane jer je očigledno reč o gradskom saobraćaju. Tada bi i statisti, čija uloga nije razjašnjena do kraja, pa ni na kraju, jer su im glumci posebno aplaudirali kao da nisu deo predstave, bili više uključeni u igru. Razgovor teče u prenaglašenom grču, a on je mogao da bude obogaćen detaljima kao što je zagledanje do koje stanice se stiglo, ulazak ili izlazak putnika, pa bi i vozač mogao više da se uključi u radnju. Mnogo toga je u ovoj predstavi urađeno da se dohvati Olbi i njih dvojica su to uspeli, ali samo u prvom sloju, a sasvim sigurno je da u ovoj priči ima više slojeva.

Razlog u tome rekao bih da leži u radiofoničnosti drame. Ovu dramu je bilo lakše slušate nego gledati, ali to je već bio izbor reditelja. Podsetimo da je u pozorištu sve dozvoljeno ako ste sigurni da će to publika prihvatiti. Jedno je sigurno: teatar apsurda nikoga ne ostavlja ravnodušnim, ni one koji su ga razumeli, a ni one koji to nisu mogli. Međutim, njegovu đavolsku surovost i konačnu nemilost koja počinje sasvim čovekoliko, svakako jesu. Razlog više da dramski amateri ne samo ovog pozorišta nastave da tragaju i po estetičkim modelima na koje mi nismo navikli, ili na koje smo odavno zaboravili.

Dragi Ivić, diplomirani producent i pozorišni krit

GM PRESS