Pozorišna predstava: „San Slavije“

Pozorišna predstava: „San Slavije“ u produkciji „Češka beseda“ iz Beograda, u subotu, 2. novembra 2024. godine biće izvedena sceni Kulturnog centra „Mija Aleksić“ u Gornjem Milanovcu.

Šesti projekat Češkog pozorišta – predstava „San Slavije“ govori o sudbini Tomaša Masarika i o njegovim vezama sa Srbima, njegovim saradnicima. Posebna pažnja je posvećena Masarikovom pobratimstvu sa Jeremijom Nedićem iz Teočina.

Autor teksta i režiju potpisuje: Rastko Jevtović.

Uloge tumače Josip Išek (Vladimir Spičanović / Miodrag Miško Tomić), Aleksandra Sanja Salom, Srđan Serđo Ajvaz, Jelena Velimirović, Saška Vranković, Ljiljana Petrović, Nikola Dukić, Marko Kovačević, Petar Veković i Katarina Ivanović.

Naratori su Hana Goldner i Rastko Jevtović. Muziku potpisuju Aleksandar Pradal i Vladimir Đekić, a kostimografiju Miodrag Miško Tomić.

Početak predstave je u 20 sati.

Preuzimanje besplatnih ulaznica na biletarnici velike sale, radnim danima od 11:00 do 20:00.

Priča o Tomašu Masariku i Jeremiji Nediću

Tomaš Masarik, je bio političar, filozof, sociolog i novinar. Predvodio je pokret koji se zalagao za nezavisnost Češke i Slovačke od Austrougarske carevine. Za predsednika republike je izabran čak tri puta – 1920, 1927. i 1934. godine, mada je Čehoslovačkom rukovodio od njenog formiranja 1918. godine. Ubraja se među najpoštovanije ličnosti svog doba.

Masarik je rođen 7. marta 1850. godine u radničkoj porodici u Moravskoj, koja je u to vreme bila deo Austrijskog carstva. Po nacionalnosti je bio Slovak iz Mađarske.

U školu je krenuo sa šest godina, da bi dvadeset godina kasnije doktorirao filozofiju u Beču. Na postdiplomskim studijama upoznao je Šarlotu Garig, koju je i oženio 1878. godine. Svom prezimenu pridodao je prezime supruge. I ako je Šarlota bila ćerka čuvenog njujorškog bankara, živeli su skromno. Imali su četvoro dece, a Šarlota je iz poštovanja prema suprugu naučila češki jezik.

Vanredni profesor filozofije na Praškom univerzitetu postao je 1882. godine Tu je, zbog svojih političkih stavova i ideja stekao ogromnu popularnost. Napadao je austrougarski savez sa Nemačkom, kao i njenu imperijalističku politiku na Balkanu. Branio je prava Srba i Hrvata, naročito u vreme aneksije Bosne i Hercegovine 1909. godine. Političkom snagom primorao je cara Franca Jozefa da oslobodi Srbe optužene za veleizdaju Habzburške monarhije u montiranom zagrebačkom procesu.

Početkom Prvog svetskog rata, zbog protivljenja austrougarskoj ratnoj politici i zalaganja za osnivanje države koja bi obuhvatala: Češku, Moravsku, Slovačku i Šlesku (deo današnje Poljske) Tomaš Masarik je osuđen na smrt. Bio je prinuđen da emigrira na zapad Evrope. Saveznike je tražio u Britaniji, Francuskoj i SAD, koje su i priznale stvaranje Čehoslovačkog nacionalnog saveta.

Nakon raspada Austrougarske, čehoslovačka narodna skupština izabrala je Tomaša Gariga Masarika za prvog predsednika novoosnovane zemlje. Kao „Oslobodilac” i „Otac Čehoslovačke”, stalno je bio zauzet rešavanjem krize nastale sukobom čeških i slovačkih stranka. Bio je jedan od prvih političkih lidera u Evropi koji je izrazio zabrinutost zbog uspona Hitlera i nacizma. Podneo je ostavku 14. decembra 1935. godine, zbog starosti i lošeg zdravlja, a nasledio ga je Edvard Beneš.

Tomaš Masarik je preminuo 14. septembra 1937, u Lani (Češka) u 87. godini.

Pobratimstvo sa srpskim seljakom

Tomaš Masarik, profesor Praškog univerziteta, upoznao je Jeremiju Nedića aprila 1910. godine tokom boravka u Srbiji. Dok je u selu Teočin, u Rudničko-takovskom kraju, pričao sa seljacima kako bi upoznao srpski narod, jedan od njih se izdvojio, rekavši mu “Ja Vas, gospodine profesore, poznajem”.

– Ne mora čovek čoveka lično da vidi da bi došlo do poznanstva, ja sam čitao Vaše članke iz oblasti slavistike, koje su objavljivale “Male novine” i “Politika” – rekao mu je Jeremija, koji je tada imao 57 godina.

Masarik se iznenadio što se jedan seljak interesuje za slavistiku, pa je do kasno u noć ostao da priča sa njim. Sutradan, za ručkom su se i pobratimili, priča je Momčila Paunović, kolekcionara, istoričara i upravnika Doma kulture na Rudniku.

– Pisma iz Praga u Teočin i nazad razmenjivala su se punih 26 godina. Jeremija nikada nije propustio da svom pobratimu čestita rođendan i Dan državnosti Čehoslovačke. U pismu iz 1935. godine Jeremija piše da su njegova tri sina, Milan, Milorad i Miloš, učestvovali u Velikom ratu i da su se sva trojica vratila sa Karađorđevom zvezdom – najvrednijim odlikovanjem. Tada je pozvao Masarika da dođe u Srbiju. Nedugo potom iz Praga je stigao odgovor: “Pobratime, na tebe je red, dođi u Prag, bićeš gost mog doma”.

I Jeremija Nedić, seljak iz Teočina se zaputio u Prag. U tradicionalnom srpskom odelu, na odredište je stigao 4. februara 1936, noseći poklone za pobratima – ispričao je Paunović.

Češka i Jugoslovenska štapma toga doba pisala je o ovom događaju.

– Nakon svečanog ručka, ćerke Tomaša G. Masarika, dr Alisa i Olga, predale su poklone ocu, koje mu je iz Srbije doneo prijatelj. Pokloni su bili: sušene šljive punjene jezgrom oraha iz Šumadije, dva ćilima koja je izatkala unuka Jeremije Nedića i na kraju srpski opanci. Kada je uzeo taj poklon u ruke, Nedić je podsetio pobratima da su takve opanke nosili ponosni srpski ratnici, koji su hrabro branili svoju otadžbinu od mnogih osvajača. Sa tim rečima je opanke predao gospodinu predsedniku – piše “Politika”.

Godinu dana posle ovog susreta, 19. septembra 1937. u Srbiju je stigla vest da je čehoslovački predsednik umro posle duže bolesti. Jeremija, koji je tada imao 85 godina, za smrt pobratima je saznao u Čačku. Istog trenutka uputio se na Masarikovu sahranu. Krenuo je u pratnji unuka, o svom trošku, istim vozom kojim je za Prag pošla i zvanična državna delegacija Kraljevine Jugoslavije.

Na večni počinak Masarika je ispratilo više hiljada ljudi. Špalir se u jednom trenutku razmakao i kovčegu je prišao srpski seljak u narodnoj nošnji… Zatim se u povorci pridružio članovima najuže porodice pokojnika.

– Susret između mrtvog Masarika i srpskog seljaka, njegovog prijatelja i pobratima, bio je dirljiv. Stari Jeremija nije mogao da zadrži suze. Plakali su i oni koji su ovaj prizor gledali – pisala je ondašnja “Politika”.

Jeremija Nedić nije bio bogat čovek, zato je priča da o svom trošku, sa unukom ode u Prag još dirljivija. Prema priči Momčila Paunovića, u povratku sa sahrane su ostali bez novca, pa je unuk morao da izađe iz voza na stanici u Novom Sadu. U Teočin je došao tek nakon što su mu deda i otac, po bratu poslali novac za kartu nazad.

Jeremija Nedić preminuo je 1939. godine. Čehoslovačko poslanstvo u Beogradu tada je u ime porodice pokojnog predsednika Tomaša Masarika i naroda Čehoslovačke porodici Jeremije Nedića uputilo telegram saučešća.

GM PRESS/KC