Sada već kultni komad ”Predstava ‘Hamleta’ u selu Mrduša Donja”, po drugi put se pojavljuje na festivalu i to nije slučajno. Selektor je svesno prihvatio rizik da će se deo publike osuti i odustati od gledanja uz uobičajeno objašnjenje da su tu predstavu već gledali. Ne, nisu, naravno, jer je svaka predstava drugačija, čak i kad dolazi od istog ansambla. Šta je to što je Ivu Brešanu zauvek obezbedilo (pored brojnih nagrada) i laskavu titulu Držićevog naslednika? Čime je bio inspirisan da napiše delo koje fascinira svojom aktuelnošću, a pri tom se žanrovski određuje kao groteskna tragedija? Brešan je našoj publici poznat i po predstavama ”Svečana večera u pogrebnom preduzeću” i ”Nečastivi na Filosofskom fakultetu” koje su svojevremeno rado i često igrane na sceni Pozorišta na Terazijama. Ono što je obezbedilo, slobodan sam da ustvrdim, trajnost ovog dela, jeste isto ono što se traži i od komedije – univerzalnost i žaoka. Pri tom ne zaboravimo: za razliku od komedije i filma, na pozorišnim daskama srećan kraj uopšte se ne podrazumeva, naprotiv. Mnogo više predstava završava se nesrećnim krajem i mučninom, tražeći od gledaoca da se ne miri sa stvarnošću koju je upoznao gledajući upravo pozorišno traganje za istinom. Pisac je u svom prosedeu posegao za proverenim uzorom – eshilovskim obrascem tragedije. Kao što je poznato, grčka drama završava se katastrofom. Tako su Grci zvali i kraj u komediji, ali srećan. Zašto ne iskoristiti nešto što traje bez prekida, s uspehom, već više od dva i po milenijuma?
Brešan je kreirao lik Bukare kao simbol svevremenskog voluntarizma. Oslikao je ljude koji su se za sve hvatali – po zadatku i meri svoje ambicije, a ona nikada nije bila mala. Takve tipuse, dripce, ljude u nedostatku dokaza, možete sresti u svakom vremenu, pa dramaturzi i reditelji mogu bez ikakvog straha od neuspeha da ih smeste u bilo koju sredinu i situaciju. Bukare su, nažalost, osobenost svakog društva, ali je naše, nekakvom nesrećom, osuđeno da periodično posmatra smenjivanje jednih i dolaženje drugih voluntarista koji sve znaju, sve umeju – i ne mogu ništa da urade. Kao bik koji iz rike položi, a iz vuče padne, kako je govorio Alek Marjano.
Slovenci su komad postavili na klasičan način, poštujući doslovno pisca i reklo bi se – da, pa šta? Šta je to toliko dobro u tom postupku i kako su oni uspeli da naprave dobru predstavu uzdajući se u poznat i mnogo puta tekst? Odgovori nam stoje pred očima, već samim podizanjem zavese. Pažljiviji posmatrač mogao je da vidi parole na zidu i – ram bez slike! U taj ram možete da smestite bilo koga iz prošlosti, sadašnjosti pa i, nažalost, iz budućnosti. Na postolju su tri zastave, ali bezbojne. Poruke već počinju da sugerišu da tu neće biti baš sve klasično, ni uobičajeno.
Iznenađenje se nastavlja time što publika pred sobom vidi perfektan, gotovo savršen rediteljski rukopis. Ansambl deluje kao odlično uštimovan orkestar, a dirigent se odmakao i uživa u plodovima svoga rada. Nismo, nažalost, često u prilici da tome prisustvujemo. Češća je pojava nadobudnosti i umišljenosti. Zahvaljujući reditelju i svojoj posvećenosti, svi glumci znaju gde im je mesto; pauze, kao i brzi pasaži, ”lepe” se jedan za drugim, ne ostavljajući prostor za oklevanje ili šmiru, proterujući usput i patetiku za koju bi neko nemaštovit lako našao mesta u tragediji. Posebno impresivno deluju masovne scene. Tada vidimo da stado može veoma lako da se pretvori u čopor, ali i obratno. Sva energija, stvorena u vinskom zanosu, nestaje i ispari pred animalnim strahom od ”autoriteta”. Mnogo je efektnih minijatura, pored ovih masovnih scena, koje dokazuju da se na sceni nije ništa slučajno dogodilo. Čak ni jezička barijera nije bila tamo gde bi je čovek očekivao. Skrajnuta i pomerena u ravan prihvatanja univerzalnosti zajedničke nesreće, ali i nepopravljive drame pojedinca. Retko koristim takve epitete, no ovom prilikom to sa zadovoljstvom činim: sinoć smo imali čast da vidimo klasu od pozorišta, ansambl koji ume da opojno, zanosno, zavrti pozorišni točak, ali i da tresne rukom o sto, zapečati nečiju sudbinu, pomiri se sa svojom. I sve to u jednom tekstu koji je morao da prođe golgotu od strane onih koji su se u njemu nepogrešivo prepoznali. To i jeste osobina mediokriteta – da uoče bolje od sebe…i da se zatim obruše na njih.
Kakva je poruka ove predstave? Svakako dramatična i obeshrabrujuća u sociološkoj ravni: uvek će biti nekih novih ”partizana” i to je naš usud. U vreme koje je opisao Brešan, oni su ”jurišali na nebo”. Ta generacija ”jurišnika” iznedrila je originalni put u samoupravni socijalizam. Od svega toga ostao je samo originalni put. Na tom putu su sada drugi jurišnici, ali je cilj isti: moć. Oni sada ne jurišaju na zadružne blagajne već na tendere, javne nabavke, titule i diplome…Pare se podrazumevaju. Ako nekome do sada i nije bilo baš najjasnije zbog čega se ova drama doživljava tako dugovečnom i savremenom, neka se osvrne oko sebe. Ako ne prepozna te znake, to samo može da znači kako treba da se vrati u pozorište, na popravni. Ono i tome služi. Ako su nas sociološkim porukama podsetili u kakvom nesavršenom okruženju živi čovek, pozorišnim porukama su učinili upravo obratno: u pozorištu je sve moguće, samo ako ne zaboravljamo da ono jeste, pre svega, kolektivni čin. Samo tako se ide ka pozorišnim zvezdama.
Dragi Ivić, diplomirani producent i pozorišni kritičar
